Uostalom, i na Boga je ljuta. Ipak, ne otpisuje
ga sasvim.Ostavila mu je odškrinuta vrata.
Nema s kim drugim da razgovara.
Strašno sumnja u to da je život u suštini
pravedan,da nepravilnostima nema kraja,
(…)Užasava je to što je morala
da ostari pre nego što je uvidela kako stvari stoje.
Ne volim kada čitalac smatra da samo sedim
i izmišljam razna sranja. Iako je to, u stvari,
istina. Izmišljam.Sve zajedno. Utešno je što
stvarnost, uprkos svemu, često prevazilazi maštu.
Ono što se dešava u stvarnosti često je tako
čudno da ne bi prošlo ako se upotrebi u knjizi ili
na filmu.
Ne možemo da ne ispričamo ono što
smatramo istinom,
samo zato što deluje neverovatno.
Uostalom, besmislica je da su kući potrebni ljudi.
Kući nije baš ništa potrebno. Ne postoji ama baš
ništa čemu su potrebni ljudi, osim možda
samim ljudima.
A stvari se dešavaju istovremeno,
tako je to uvek, nikada se ne dešava samo
jedna stvar, upravo suprotno, nešto se desi
ovde a nešto tamo, neki se drogiraju u
parkiranom šleperu, dok su se
drugi upravo probudili i treba da
doručkuju.
Danas ima manje čudnih stvari nego,
recimo, pre pedeset godina. Tada je
čudno bilo sve što nije pripadalo najbližem
okruženju. Nepoznat dijalekt, pomalo
neobično ime, frizura koja ne izgleda sasvim
kao druge frizure. To je bilo dovoljno
da vas izbace iz dobrog društva.
Ne znam šta radim, ali ne dozvoljavam
da me to uništi.
Postoji gomila medalja koje se mogu
dobiti za iskazanu hrabrost u ratu, ali
Baden-Pauel smatra da se hrabrost u
ratu ne može porediti sa hrabrošću u
miru. Ima tu neke logike. Kad vladaju
mir i sloga, ljudi gledaju svoja posla i
misle o svemu i svačemu, odjednom se
dogodi nesreća i onaj ko je tada dovoljno
priseban da spase nečiji život,
zaslužuje medalju.
Pokušavaš da budeš nešto što nisi
i to će se završiti katastrofalno.
Veruj mi. Video sam to mnogo puta.
…jer u knjizi nije najvažnije šta se
dešava, već kako, a naročito je važan
jezik, koji opisuje to kako.
ZZ Blog 