„Floberov papagaj“ Džulijan Barns

„Kada pišeš biografiju prijatelja,
moraš je pisati kao da se svetiš u njegovo ime.”
Flober, u pismu Ernestu Fejdou 1872. godine

Džulijan Barns

---

Zašto nas književno delo nagoni da tragamo za
piscem? Zašto ne možemo da ga ostavimo
na miru? Zašto nam same knjige nisu dovoljne?

Zar nije najpouzdaniji vid zadovoljstva, kao što
kaže Flober, zadovoljstvo iščekivanja?
Kome je stalo do toga da dospe na opusteli tavan ostvarenja?

Kad si mlad, onda više voliš vulgarne mesece,
punu sezonu. Kako postaješ stariji, naučiš da
ceniš prelazna razdoblja, mesece koji nikako ne
mogu da se odluče.

Prošlost je obala koja se gubi u daljini, a svi smo
mi na istom brodu.

Šta nas to nagoni da saznamo ono najgore?
Da li to što nam dosadi da znamo ono najbolje?
Da li radoznalost uvek radi protiv vlastitih interesa?
Ili je jednostavno želja da se sazna ono najgore omiljena
nastranost ljubavi?

Ne čudi me što neki ljudi više vole knjige.
Knjige daju životu smisao. Jedini problem
je u tome što daju smisao životima drugih ljudi,
a ne vašem.

Ljudi se ne dele na one koji imaju tajne i na one
koji ih nemaju, već na one koji žele da saznaju sve
i na one koji to ne žele. Rekao bih da je ovo traganje
znak ljubavi.

Ne možete da upregnete vilinog konjica i da ga
naterate da okreće mlinski žrvanj.

Žalost je puna vremena; nema u njoj ničeg do vremena.

Stara ljubav je red kabina na plaži
u novembru.

Možda oni koji praštaju i ludo vole više razdražuju
od onih koji uvek sumnjaju.

 Gistav Flober

---

Smeta mi moja sklonost metaforama, svakako
preterana. Izjedaju me poređenja kao što nekoga
izjedaju vaši pa ne radim ništa drugo nego što ih
gnječim.

U trenutku kad naslućujete da previše toga
unosite u neku priču, osećate se najranjivijim,
usamljenim, pa možda i glupim.

Svako od nas u svom srcu ima kraljevsku odaju.
Ja sam svoju zazidao.

Suze su srcu što i ribi voda.

Uradio sam ti ono što sam već uradio onima
koje sam najviše voleo: pokazao sam im dno
vreće, a oštra prašina koja se odatle podigla ih
je zagušila.

Nemoj ni da pomisliš da sam od onog vulgarnog
soja muškaraca koji osećaju gađenje posle
uživanja i za koje je ljubav samo požuda.
Ne, ono što se u meni uzdigne ne splašnjava tako lako.
Čim su građevine u mom srcu sagrađene, prekriva
ih mahovina, ali treba vremena da propadnu, ako
ikada propadnu do kraja.

Nadala si se da ćeš u meni pronaći vatru koja žeže,
plamti i obasjava sve; koja rasipa veselu svetlost
oko sebe, suši vlažnu drvenu oplatu, pročišćava
vazduh i obnavlja život. Ali, jao! Ja sam tek bedni
noćni lampion čiji crveni fitilj tinja u jezeru lošeg ulja
punog vode i prašine.

Smejem se svemu, čak i onome što najviše volim.
Nema ni jedne stvari, predmeta, osećanja ni osobe
preko koje nisam bezbrižno prešao svojim
lakrdijašenjem kao pegla što glačanjem daje sjaj
odelu.

Osećam se iskorenjenim, poput gomile mrtvih
morskih algi koje
talasi nose na sve strane.

Ponos je divlja zver koja živi u pećinama i u
pustinji; Sujeta je, naprotiv, papagaj koji skakuće s
grane na granu i brblja, svakome ispred nosa.

Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo
stvarajući melodije da medvedi plešu po njima,
dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.

Doveo sam u red svoj život i sve držim na svom
mestu; pun sam ladica i pregrada kao stari putni
kovčeg, sav uvezan i opasan sa tri debela kožna
remena.

Nije važno šta su sagradili. Važno je šta su srušili.
Nisu važne kuće. Važni su prostori između kuća.
Nisu važne ulice koje postoje. Važne su ulice
koje više ne postoje.

Ljudi olako poveruju da je funkcija sunca da
pomogne kupusu da brze raste.

Ne možeš da promeniš
ljude, možeš samo da ih upoznaš.

Sreća je grimizna kabanica čija je postava u
dronjcima.

Kako je teško sresti kritičara koji zna šta govori.

Možeš opisivati vino, ljubav, žene i slavu pod
uslovom da nisi pijanica, ljubavnik, muž ili redov.
Ako se uključiš u život, ne sagledavaš ga jasno: zbog
njega ili previše patiš ili u njemu previše uživaš.

Od toga da ne živiš sa onim koga voliš, gore je samo
to da živiš sa onim koga ne voliš.

Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od
slonove kosti, ali plima govana udara o njene
zidove preteći da je potkopa.

Počasti obeščašćuju, titule degradiraju, funkcije
zaglupljuju.

Ima dana kada čovek poželi da postane
žena.

Tuga je porok.

Ljubavnici su kao sijamski blizanci, dva tela a
jedna duša; ali ako jedno umre pre drugog,
preživeli mora da vuče lešinu za sobom.

Mi ne plešemo na ivici vulkana, već na drvenoj
klozetskoj dasci koja je, čini mi se, više nego trula.
Uskoro će se društvo strovaliti nadole i udaviti se
u devetnaest vekova govana. Ala će biti vriske!

---

Save