„Sitnice koje život znače“ Lorenco Marone

„Krhkim dušama, koje vole ne voleći sebe.“

Zaljubljujemo se pre svega u nečije mane kako
bi nam ono što se događa delovalo uverljivije.

Jedna od najvećih prednosti trećeg doba jeste
što možeš da radiš šta god hoćeš, jer neće biti
četvrtog da se zbog toga kaješ.

Naravno, kad nekog posmatraš sa strane, vidiš na njemu
samo ono što je zanimljivo, unutra ionako nema ničeg osim
utrobe, krvi i kajanja. Nimalo privlačno.

Istini za volju, sedenje za istim stolom mnogo je
prisniji čin nego deljenje kreveta.

Ukratko, zidovi služe za razdvajanje, ne i za zvučnu
izolaciju. Kako god pogledaš, život ti se svodi na trpljenje
komšija: u stanu pored mene plaču deca, u onom iznad
gospođa svaki čas piški i pušta vodu u klozetskoj šolji,
ispod mene moj stari prijatelj Marino (i stari i star; njemu je i
duša ostarila) bori se s napadima kašlja. Ako imaš lak san,
dovoljno je da neko prdne dva sprata ispod, pa da te probudi.

Sebičan čovek samo gleda da njemu uvek bude sve
potaman, a meni nikad nije bilo sve potaman. Omanuo
sam čak i kao sebičnjak.

Poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu
uživa, bilo da je reč o kolima, kući, poslu, čak i ženi i sva
ona čežnja koja ga je ka tome vukla istopi se kao sveća,
čim je zadovolji. Ali nikad se nećemo navići da živimo bez
onoga za čim čeznemo.

To mačje kupanje uvek sam smatrao genijalnim
izumom: jeftino je, ne zagađuje okolinu i štedi vreme.
Kamo sreće da smo mi ljudi gipkiji i da imamo mačji jezik.
Često se pitam šta će nam tako složen organizam, svi ti
organi, krvni sudovi, krv, creva, nokti, dlake? Zar stvarno
nije moglo jednostavnije? I zašto ne može bez spoljašnje
energije, hrane i vode?

Ana je bila moja prva neuzvraćena ljubav, što je, kad
malo bolje razmislite, bespotreban izum. Na svetu ima
mnogo samih  ljudi koji bi mogli da se upoznaju, zavole,
usreće jedno drugo, izrode decu, prevare jedno drugo i
na kraju se rastanu, a opet mnogi traće vreme jureći
nekog ko ih gotovo i ne primećuje.

Zlovoljni, prgavi i nepoverljivi ljudi nisu stvarno zli, oni samo,
za razliku od drugih, ne mogu da se suoče sa istinom; drugim
rečima, takvi su shvatili da svet nije podesno mesto za dobrice.

Kad isplivamo iz majčine utrobe, desi se nešto potpuno
suprotno, nevini smo i bezazleni, a kad kucne čas da se
otisnemo u večna lovišta, iza nas ostane mnogo toga čega
bi se i đavo postideo. Rekao bih da u tom našem boravku
dole na zemlji nešto ozbiljno škripi.

Još pre trideset godina sam prestao da verujem kako iz
poštanskog sandučeta može da ispadne nešto dobro.
Zna se da ti dobre vesti nikad neće pokucati na vrata.

Mir je prilično potcenjen. Smatra se da je to prirodno
stanje od kojeg tu i tamo odstupimo, ali zapravo je potpuno
suprotno, mir nas obuzme samo u retkim trenucima
života, a obično i ne primetimo kad se to dogodi.

Čovek mora da ima mnogo strpljenja i skoro nimalo
hrabrosti da bi proveo život pored žene koju ne voli.

Nekome se život odvija po unapred određenim obrascima,
te uzalud čekaju neki preokret koji će promeniti tok.
I život, ponekad, ume da bude banalan.

Ceo život mi nije bio dovoljan da naučim kako nekome
da pružim ruku, a da pritom ne zadrhtim.

Uh, nema ništa gore od druželjubivih ljudi.
Šta je to toliko zabavno u ćaskanju s neznancima
koje možda više nikad nećeš videti? Ionako smo svi
isti, manje-više; nadvoje-natroje sklepani, letimo
tamo-amo ko muve bez glave.

Kad se previše približiš nekome koga duša boli, počne i tebe
da žiga.

Ako bih morao nešto da kažem samo kad bih bio siguran
da će me neko saslušati, do kraja života ne bih progovorio.

Svet je iz dana u dan sve manji, a mi i dalje, uporno,
pravimo sve veće stvari.

„Kako god bilo, čovek se na sve navikne, zar ne?”
Neće biti da se navikne, samo odustane od nauma da
nešto promeni.
A to nije isto.

U zgradi u kojoj živim gore je nego na železničkoj stanici,
ne stigneš ni lift da sačekaš, a neko ti se nakači i razveze
o vremenu. Međutim, kad ti, ne daj bože, zatreba pomoć,
nigde nikoga.

Uvek sam smatrao da, onima kome su upućena,
izvinjenja više služe da učvrste sopstvena uverenja
nego da zaborave sukob.

E, da, ja sam kao žica na gitari: ne čujem se dok me neko ne
čačne, a onda zavibriram i dugo mi treba da se zaustavim.

Zašto ljudi dopuštaju sebi da drugima pametuju šta da
očekuju od života?

Kad god izbegavaš da doneseš važnu odluku, toneš još
dublje, zarobljen s nečim ili s nekim.

Volim ukus kafe koji se polako širi i ukus punjene
čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa
gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi.
Volim da sretnem pogled nepoznate žene. Volim da gledam
sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim poletne
zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata” vazduh.
Volim pročelja kuća obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi
mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u dubine. Volim
one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one
što ne  planiraju previše i umeju da budu sami.
Volim šporete na tremu. Volim miris znoja posle
dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola
puna. Volim sedu kosu i gvozdene vage kakve su
nekad koristili piljari.Volim kad me kod kuće
dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži.
Volim one koji se ne plaše da prvi zavole….

Advertisements

2 коментара (+додајте свој?)

  1. Retka Zverka
    авг 13, 2017 @ 17:05:29

    Hvala ti na ovome. Zaista divni odlomci iz knjige.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Статистике блога

  • 849,153 hits
%d bloggers like this: