„Dopler“ Erlend Lu

To je u stvari glavno obeležje ljudi, kažem,
majstori su za zbunjujuće signale, tu niko ne
može da ih pobedi, možeš da tražiš hiljadu godina,
ali nećeš naći signale koji više zbunjuju od onih koje
stvaraju ljudi.

Šta sve čovek može da bude i da ima, a onda odjednom šta
sve ne može da bude i ne može da ima, zato što je po
poslednji put bio i imao. To je odvratna koncepcija. Jedna
alternativa sadrži sve, a druga ništa.

Ako čovek jednom postane briljantan, uradiće sve
da bi i dalje izmamljivao pozitivne reakcije okoline.
To je magični vrtlog koji se sam od sebe pojačava i
nikada ne prestaje.

Rađamo se sami i umiremo sami. Stvar je samo u tome
da se na to konačno naviknemo. Samoća je temelj
čitave konstrukcije.Ona je takoreći noseća greda.
Možemo živeti s nekim drugim, ali to „sa“ po pravilu
znači pored nekog.
I to je sasvim u redu.

Ništa se ne može porediti sa saradnjom životinje i čoveka
u borbi protiv sila mraka.

Gledanje TV-a za mene je enciklopedija
razloga zbog kojih ne volim ljude. TV je koncentrat
svega što je odvratno kod nas. One ljudske osobine
sa kojima je teško pomiriti se i u stvarnosti, na TV-u
prosto bodu oči. Ljudi izgledaju kao idioti. Na TV-u
bih čak i ja izgledao kao idiot.
Sve što je ljudsko, meni je strano.

Dok god smo aktivni, dobro je, na neki način, koliko
god da je ta aktivnost glupa. Po svaku cenu želimo da
izbegnemo dosađivanje, ali ja sam počeo da
primećujem da volim da se dosađujem.
Dosađivanje je potcenjeno.

Mislim da svi mi koji sad živimo moramo da nestanemo i da
mora da nastane nova ljudska vrsta. Da počne iznova i sa
manjim brojem agresivnih osobina.

Toliko toga se može reći drugima, a ja nisam ništa
rekao. Ja sam živi dokaz da u suštini nema tako puno
da se kaže.

Tako ti je to sa devojkama, kaže Roger. S njima nikad
ne znaš na čemu si. Odjednom je potpuno pogrešno
nešto što je dugo bilo u redu.

Dovoljno sam dugo živeo da shvatim da postoji bezbroj
razloga da se opijaš do besvesti i svako neka radi onako
kako misli da je najbolje.

Problem s ljudima je to što čim ispune neki prostor, vide
ljude a ne prostor. Veliki pusti pejzaži više nisu veliki pusti
pejzaži ako u njima ima jedan čovek ili više njih. Ljudi
definišu gde će pogled biti. A pogled ljudi je skoro uvek
usmeren ka drugim ljudima. Na taj način se stvara iluzija da
je čovek važniji od nečeg na zemlji što nije čovek. To je
pogubna iluzija.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Статистике блога

  • 848,039 hits
%d bloggers like this: