„Čovek po imenu Uve“ Frederik Bakman

Ljudi danas više ne znaju skuvati pristojnu kafu.
Isto kao što niko ne zna pisati olovkom. U današnje
vreme, koriste se samo kompjuteri i aparati za espreso.

Ljudi više uopšte ne poseduju  korisne stvari.
Samo sranja. Imaju dvadeset pari cipela, ali nemaju
pojma gdje im je kašika  za obuvanje; kuće su im pune
mikrotalasnih pećnica i televizora ravnih ekrana, a ne
bi znali koja im vrsta svrdla treba za koji betonski zid
čak ni da im držiš nož pod grlom.

Kad nekoga izgubite, nedostaju vam najčudnije stvari.
Male stvari. Osmesi.Način na koji se okretala u snu.
Čak i krečenje sobe jer je ona tako htjela. Za nju.

Ne možeš ići kroz život sa stavom da se sve i svašta
može menjati. Kao da je lojalnost bezvredna.

Ona je volela pričati, a Uve je voleo ćutati.
Gledano unazad, Uve je pretpostavio da tačno na to
misle ljudi kada govore o slaganju dvoje ljudi.

Tuga ima čudesan učinak na živa bića.

Mnogim je ljudima teško živeti s nekim ko voli biti sam.
To zna biti teret onima koji sami ne znaju uživati u samoći.

Voleti nekoga isto je kao i useliti se u novu kuću.
Isprva se zaljubiš u sve te nove stvari, svako jutro
si ushićen što one pripadaju baš tebi i pomalo se
plašiš da bi neko iznenada mogao uleteti i objasniti ti
da je došlo do grozne greške i da zapravo uopšte ne bi
trebao biti na tako divnom mestu. A onda tokom godina
zidovi postanu oštećeni, nagrize ih vreme, drvo se tu i tamo
ošteti i onda zavoliš tu kuću ne zbog njene savršenosti,
nego zbog njenih nedostataka.Znaš joj sve kutke i pukotine.
Znaš šta da učiniš kada ti zapne ključ u bravi, a napolju je
jako hladno. Znaš koja se od podnih dasaka savije kada
nagaziš na nju i znaš kako tačno otvoriti vrata ormana,
a da ne škripe.
I sve su to te male tajne koje znače dom.

Stalno je slušao o tome od svih onih tridesetogodišnjaka na
poslu. Razgovarali su samo o tome kako im treba više
vremena, kao da je to jedini smisao rada; doći do faze kada
se više ne treba ništa raditi.

Ponekad je teško objasniti zašto neki ljudi odjednom
naprave stvari koje naprave. Ponekad je to, naravno,
zato što znaju da će ih pre ili kasnije ionako
napraviti, pa zašto onda ne bi baš sada, a ponekad je
upravo suprotno — shvate da su te neke stvari trebali
napraviti davno pre.

Smrt je čudna stvar. Neki ljudi sav svoj vek prožive
kao da je nema, ali sve u životu podrede upravo njoj.
Drugi su je, pak, toliko svesni da celi život prožive
nekako teže, tvrdoglavije, ogorčenije. Nekima je čak
i nužan osećaj njene prisutnosti da bi bili svesni da žive.
Neki ulaze u čekaonicu pre nego što je ona uopšte najavila
svoj dolazak. Bojimo je se, a svejedno se većina nas plaši
da će ona ipak pre uzeti nas nego nekog nama bliskog.
Jer najveći strah od smrti upravo je onaj da će nas zaobići.
I ostaviti nas same.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Статистике блога

  • 848,036 hits
%d bloggers like this: