Anegdote 2

694589effd4e64faf22689026093a625

Proslavljao se u Sarajevu jubilej.I to ne mali : 75 godina postojanja
tamošnje, sarajevske gimnazije.U prvom redu najstariji đaci, a među
njima i Ivo Andrić.Svečana akademija je, kako je to uobičajeno, počela
referatom direktora koji je pominjao sve značajnije đake ove škole i koliko
su godina u njoj učili.Direktor pročita :
-Ivo Andrić…osam godina…
-E nije, nego devet – ispravi ga poluglasno Ivo Andrić, misleći na onu godinu
u kojoj je ponovio razred.

Posle dodele Nobelove nagrade Ivo Andrić je gostovao na nekom radiju
i pita ga voditelj pošto je sad poznat književnik širom sveta kako mu prija ta
popularnost, a Andrić odgovara :
-Ma dobro mi prija, ljudi me zaustavljaju na ulici i traže autograme.Samo mi
je malo neprijatno kad dođem u Sarajevo i kada me prepoznaju na ulici,
obavezno me pozovu : Allooo pisaaaac !

Na jednom putovanju po Japanu, Žan Kokto je sreo svog prijatelja Čarlija Čaplina.
Zabrinut što ga vidi slabog i oronulog on reče :
-Po tvom izgledu bih rekao da si veoma umoran.
-Kako ne bih bio! – odgovara Čarli Čaplin. – Pomisli samo u koliko bioskopa u svetu
nastupam svakodnevno !

Kad je umro jedan Rimljanin, koji je čitav svoj život proveo u velikim dugovima,
nepodmirenim do časa smrti, car August Oktavijan naredi da mu donesu njegov
madrac.Na pitanje dvorjana šta će mu, August odgovori :
-To mora biti uistinu izvanredno mekan ležaj kad je njegov vlasnik mogao mirno
spavati, uprkos tolikom dužnicima koji su ga redovno opsedali.

08eae6582d50c44c068cecb254580850

Hektor Berlioz bio je već sasvim utučen nerazumevanjem i lošim kritikama, pa kad
bi čuo i jednu jedinu reč hvale za svoju muziku, odmah bi se razvedrio i rekao :
-Šta ćete, ne mogu baš svakoga učiniti nezadovoljnim !

Jednoga dana, čuveni pesnik Bodler, šetao se sa damom koja je, uprkos mnogih
svojih doživljenih proleća, zanosno izgledala.
-Koliko biste mi godina vi dali ? – pitala je osvajački.
-Šta, zar vam nisu dovoljne ove koje imate ? – odgovorio je pesnik.

Filozof Zenon rado se okretao za mladim devojkama.Kada ga je neko od prijatelja
upozorio da to ne priliči filozofu, Zenon mu odvrati sa osmehom :
-Zaista bih žalio lepotice kada bi ih voleli samo glupaci !

U Parizu Danilo Kiš imao je svoj omiljeni bistro u kojem je radio konobar Japanac.
Kiš je u trenucima dokonosti Japanca učio naš jezik, ali s crnogorskim akcentom.
Prijatelji bi dolazili u posetu velikom piscu, pričalo bi se o svemu, najviše o Balkanu,
a konobar, lik iz Kurosavinih vizija, uveseljavao bi ih pitanjima tipa :
-A što ćeš, mučeniče, popiti ?

Bakteriologa i lekara Roberta Koha neko je hteo u društvu da ponizi te ga upita :
-Da li ste vi lekar za stoku ?
Koh živahno odgovori :
-Da, a šta vas boli ?

Majka Aleksandra Velikog, Olimpija, bila je poznata po svojoj okrutnosti koju je
više puta na svojoj koži osetio i najveći osvajač svih vremena.Jednog dana, kada je
Olimpija prevršila svaku meru, mladi je Aleksandar uzviknuo :
-Koliko skupo hoćeš da mi naplatiš mesece koje sam proboravio u tvojoj utrobi ?

Jednom posle bitke, naredi Aleksandar Veliki da mu dovedu nekog plašljivog vojnika
koji je uvek bežao sa bojnog polja.
-Kako se zoveš ? – upita vojskovođa.
-Takođe Aleksandar ! – odgovori plašljivac ponosno.
-Onda te molim – reče Aleksandar – ili pobedi svoj kukavičlik, ili menjaj ime !

9d1821fdd5f1a760b08c42bffdd2a337

Ivan Meštrović objašnjavao je na jednoj izložbi svom društvu svoja izložena dela.
Iznenada se javi strogi čuvar :
-Ne smete dirati izložene predmete !
Na to kipar uzvrati :
-Dragi prijatelju kada biste znali koliko puta sam ih već dotakao rukama !
-Vaša sreća, gospodine, da to nisam opazio ! – uzvrati čuvar koji nije znao sa
kim razgovara.

Jednom, kad su se Bogdan Popović i Branislav Nušić našli zajedno u društvu,
domaćica ponudi Popoviću kafu.
-Hvala, gospođo – odgovori on – Kada pijem kafu ne mogu da spavam.
-Čudna stvar ! – komentariše Nušić.- Kod mene je sasvim obratno.Kad spavam
ja ne mogu da pijem kafu.

Neki siromah nije imao novca, a bližila mu se slava, Sveti Nikola.Sedne i obrati
se dopisinicom Svetom Nikoli da mu pošalje sto dinara da i on dostojno proslavi
slavu.Dopisnica stigne u glavnu poštu u Beogradu, a neki promoćurni poštar uputi
je na predsedništvo vlade, znajući da narod Nikolu Pašića, zbog duge bele brade,
zove „Sveti Nikola“.Šef kabineta izvesti Pašića i on naredi da se onom siromahu
pošalje pedeset dinara.
Posle nekoliko dana stiže na glavnu poštu nova dopisnica.
„Sveti Nikola, hvala ti na brzoj pomoći, proslavio sam slavu.Samo ubuduće mi
ne šalji preko Nikole Pašića, jer on sebi uzme polovinu!“

Bora Prodanović pošao jednog dana kod Pašića da bi dobio neko zaposlenje.
-Ovaj…kako se ti zoveš? – upita ga Pašić.
-Ja sam Bora Prodanović! – odgovori on.
-A..ovaj, ti si Jašin, je li ? – upita ga Pašić.
-Jesam! – odgovori Bora.
Pašić malo zastade pa će opet :
-A ti nisi onaj što si poginuo!
-Nisam ja poginuo još ni jednom! – odgovori mu Bora.
-A..jeste, ti si još mlad…ima vremena i za tebe i za moga Radu..vi ste dobra
deca! – reče Pašić.

Stevan Sremac je bio beskrajno duhovit.Poznati profesor, akademik i višegodišnji
predsednik SANU-a, Aleksandar Belić, bio je kratkovid.Jednom je ručao u kafani
nagnut nad tanjirom, seckao meso i prebirao po tanjiru, kad ga je Sremac upitao:
-Šta radite?
Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao :
-Ja sam mislio da opravljate sat.

Knjižar Valožić predlagao je Sremcu da izda „Ivkovu slavu“ ali da skrati uvod,
sredinu i kraj.Sremac je rekao:
– Misliš da je moja priča pas ratler, da mu se mogu potkusiti rep i uši.

Neko je jednom zamolio Marka Tvena da definiše grižu savesti.Veliki pisac je
umesto odgovora ispričao ovu anegdotu :
-Kada sam bio mali, prišao sam jednoga dana kolicima nekog piljara i, iskoristivši
priliku dok je taj razgovarao s mušterijom, ukrao sam mu jednu krušku.Odmah sam
pobegao i sakrio se u jedan grm.Čim sam zagrizao krušku osetio sam grižu savesti.
Vratio sam se piljarovim kolicima, stavio sam ukradenu krušku na njeno mesto i
uzeo drugu…zreliju!

8e74b9fccbf62938d916d2edb67cc2cd

Jednom je Tven slučajno u jednoj radnji oborio vazu.Videvši to, trgovac odmah
zatraži pola dolara kao odštetu za razbijenu vazu.Kako nije imao sitno da vrati
Tvenu ostatak od jednog dolara, ponudi mu :
-Možete uzeti još jednu vazu!
-O, hvala, radije ću još jednu razbiti – reče Tven i razbi još jednu vazu.

Za vreme posete Požarevcu 1959. Tito je razgledao i novootvorenu samoposlugu.
Na odlasku radnici su mu uručili poklon.On je to prokomentarisao :
-Ali nisam kod vas ništa kupio, ovako ću vas samo oštetiti.
Zatim se okrenuo svojoj supruzi :
-Jovanka, kupi ti bar malo luka !

Dionizije upita jednog dana Aristipa zbog čega filozofi idu tako često u posetu
prinčevima i kraljevima, a ovi njima nikada.
-Zbog toga – odgovori ovaj – jer lekari idu u posetu bolesnicima, a ne bolesnici
lekarima.

ae7502e1452d3e0c3b399b988885ddbb

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Статистике блога

  • 885,004 hits
%d bloggers like this: